или спрема ли се у Мостар? Излазила је на пут и чекала кириђије да и њих пита. По два по три сата чекала је крај пута а да јој не досади. Често се пела на какав брежуљак и гледала унаоколо. Све јој се чинило изненада ће га угледати. Јавиће се од некуда, дотрчаће. Не може се не јавити кад га ова чека... .

Неко јој случајно каза како је био у хапсу и како се разболео... Разболео се?. .. Кад?... Од чега?... Где?... И где су га спратили болесна? Држе ли га још у хапсу или га опремили негде оним њиховим докторима, који ће га сигурно уморити. Боже, што је с њиме?.. Да га баба види, да му спусти руку на чело, познала би одмах каква је болест... И одмах би нашла траву, нашла прави лек. Познаје она траве, — бере их свакога прољећа и свакога љета, — зна која најбоље пристаје уз коју болест. Огњуштину, срдобољу, крзамаке лечи кроз неколико дана. И сигурно лечи. А ови доктори обилазе са сваке стране, обилазе, питају и, напослетку — заспу те прашцима. Ако те боли глава, — прашак; ако те протискује, — прашак; ако ти сева у носу, — прашак; ако те и зуб заболи — и тад прашак!.. И њезин Лакан да остане у рукама таких људи!.. Да га баба и не види и не омилује болесна? Ко ће јој забранити?... Ко може забранити?...

Без икаква размишљања диже се и крену пут Мостара. Нит је тражила чију