се, давала главу и старала се да коракне чвршћим кораком, само да кнез не позна како јој је. Ипак је морала чешће да застане и да отпочине. Кад се приближила кући. Манда јој пође у сусрет, узе је под руку и поможе да се дочепа огњишта.

Те вечери није ништа окусила. Нису додуше ни имали много да једу. У читавој кући чувала се још само два мала, тврда комадића хлеба, — узмешан кукуруз са ресом од лесковине, — и један скамењен, зачађао комадић сира. Али да су биле изнесене најбираније ђаконије, Митра ни тога неби могла окусити. Зар она да једе а њезин Лакан да гладује? Она да се части а он да се потуца некуд... некуд... а Бог зна куд га могу немилосни душмани одвући.

Није је могло утешити ни писмо, које је сутрадан, уз омањи пакетић са брашном и колачима, добила од Јагоде. Још се у писму вели како је Петар жив и здрав и како је заробљен у Србији. Кад су јој читали, она ни узвикнула није, ни ичиjем показала радује ли се или не. Готово равнодушна. Мирно укочено гледала је преда се када су јој прочитано писмо спустили у крило, узела га међу прсте и тихо прошаптала:

— Хвала Богу!... Петар је велики, а Лакан је мали.

Од тада сваки дан ишла је по селу од куће до куће. Питала је ли ико био у Мостару