да није ни чула. Само се прекрсти и опет одважно пође. Цугсфирер, бесан, остави пушку у страну, ухвати је и стеже за рамена. Удари једном, двапут, трипут. Па ја љутито баци на земљу, дозва сеоског кнеза, који је седео пред кућом, и рече опоро:

— Чувај је! Недај никуд да иде!.. Ти си ми одговоран за њу...

Митра, изнемогла, .ош је мало лежала на земљи. Па се придиже, клону на један камен. Подними се, седе. Криво јој било што је Цугсфирер бацио пушку. Зашто није пуцао?... Нек пуца, нека убије. И то је лакше него кад је раставља од њезина детета. И што ће бити с њиме?... Куд ће га ови сурови људи гонити, како га кињити?.. Дете, па ни њега не штеде!.. У хапс?... А што ће он у хапсу?.. Нема тамо ни простирке, ни покривача, ин ништа... Само неколике голе даске?.. И зар њезино дете да спава на даскама?... И само?.. И у мраку?.. А ко ће се у ноћи наднети над њега, да види спава ли мирно, да се не трза, да ружне снове не снива?.. Ко ће га пред зору прекрстити да му одагна чине и мађије?.. Нико, нико живи неће се побринути за њезино дете. Још ће га, може-бити, и гонити и тући... Сведно што је онако. мали... Зар они имају срца?.. Зар знаду за љубав, за смиловање?

Дуго, дуго седела је и размишљала. Напослетку, — шта ће? — лагано се придиже и крену кући. .Јадница!... Соколила