рукама. Покуша да хвата. Изненада са стране, из густе помрчине. нагло испаде сноп густе, разбарушене косе и разасу се по тлима. Разасу се, рашчешља, па се опет поче умотавати у големо клупче, у лопту. Мало, мало па ено и носа: нешто големо, меснато, масно, искривљено. Ено и големих уста са отромбољеним уснама и крњавим зубима. Ено рашчупаних брчина на којима се увек жуте по неколике прашке бурмута....И очи очи.... страшне, велике, крваве очи!... Још никад ни у кога таке очи видео није... Никад?... Не зна.... А јест.... Чини му се...видео је у газде Пешикана.... Он таки изгледа Он је то главом.... дошао надниосе свиреп и страшан

Лакан врисну и поче се бацакати, бранити. Ето газде Пешикана одмах крај њега!... Опружио своје големе, грамзиве руке са големим, оштрим панџама. И хоће да стисне, да ухвати, да зарије панџе у месо. Лакан измахне једном руком а он би да зграби другу: Лакан сакрива главу а он би да раскопа трбух и црева да извуче. И залуд се Лакан брани, опире Осећа да неће моћи одолети. Оне страшне очи као да му испијају сву снагу. Гледају га, прождиру и он осећа како копни, како га нестаје у њима.

Опет врисну, скочи, потрча с постеље.

— Ено га на прозор! Недајте! — дрекну буцмасти војник и потрча за њим.

— Држите!

— Брзо!