цигару, па прича некакву Главозији (чини се да му има у глави пет ока) о газди Пешикану. Газда Пешикан био је некако тих дана. — као и за време читава рата, — између главних личности у земљи, о којима се највише говорило. Није чудо ако се и у. болници повео разговор о њему.

— Сад нам, ето, отимају и вуну. — вели војник и љутито чупка уфитиљене брчиће. — Газда Пешикан и некакав Турчин добили су право, да је отимају од народа и да плаћају колико они хоће..... Ја....Имао си вуне за хаљине Сад нећеш ни то.... Не требају ти хаљине. Хајде го....

— А ја сам чуо да је Пешикан покупио сву робу из дућана оних бакала који му били дужни, па их узели у војску, па се предали у Србији, — дочека Главозија па и он запали цигар. — Роба сад тридесетроструко скушља а он им уз о за стару цијену. Ојадио куће!....

— Влада помаже њему, а он помаже Влади. — опет ће војник мирније, — па ради шта хоће. Вазда јој даје, уписује зајмове. Отвори касу и лијепо вели: „Узмите, узмите.... Што је моје то је и ваше“....

Лакану почеше ситни. модри колутови да се ковитлају испред очију. Играју, ломе се, мотају. Затим се разли као нека магла. танка провидна магла и као да хиљадама свећица трепере и пролећу кроз ту маглу. Пролећу као златне челе, као златни лептирови. Лакан се развесели и поче да маше