Болесник, кад су говорили о млеку, измахну руком и као да хтеде да протестира. Хтеде зар да се притужи како не добије млека ни у три дана једанпут. Али се доктор више и не окрену на њега. Нагло приступи другом болеснику, прогунђа нешто и као шетајући прође поред осталих постеља. Нити се обазирао на јауке, ни на стењање. Једино се заустави код Лаканова кревета.

—- Но?.... Боље? — запита мекше примајући га за руку.

Лакан и опет покуша да одговори. Узаман.

— Опет облоге, — нареди доктор вехтеру. — На то строго да се пази. И њему млеко нек се даје. Редовно.

— Разумијем.

Доктор лагано узмахну главом и изађе из собе,

Лакан је, кашње, готово непрестано био у бунилу; ретко кад да се освештавао и то на кратко време. Често је дозивао бабу и нагонио је да иду кући; често је спомињао и оца и питао је ли му купио нови нож; најчешће је звиждукао, гонио стоку и соколио свога Гарана. Много пута обгрли јастук, притегне га на прса и тепа му, тепа, тепа, тепа. „Неда вели „Лако свог Гарана Швабама. Неће се Лако покорити Шваби макар главу изгубио ....

Једнога дана, отворивши очи угледа буцмастог војника, како се раскорачио, запалио