Један од вектера, омален, дешмекаст, лењ, тромо се утега у собу и ногом затвори врата за собом. Затим узе некакву крпетину и, тобоже, поче нешто чистити око умиваоника.

— А сада ће и доктор, — рече кроз зубе. — Треба да се ради нешто.

Како спомену доктора, сви болесници који су шетали и разговарати, нагло се почеше влачити. Брзо уредише хаљине, легоше у постеље и, умотавши се у трула и подерана ћебета, почеше јечати, јаукати, уздисати. Неке изненада ухвати грозница па почели да се тресу, дрхћу. Неки се грче и увијају као пребијене гусенице. Пак и буцмасти војник добио грчеве па се, од бола, савио у дио постеље у риче, риче као рањеник.

Доктор бледуњаво, голобрадо момче, хитно уљезе у собу, стаде крај врата и погледа свуд наоколо. Нешто непријатно као да га запахну, јер, на час, зачепи нос марамом. Затим, у чудној журби, готово трком крену оном болеснику у будаку. Погледа на карту на коју је вехтер. онако од ока, бележио температуру, узе га за руку, опипа му пулс.

— Узима ли кинине? — запита оштро.

— Узима, — слага вектер не трепнувши и, зар да се боље увери, попипа се по џепу и тамо напипа све прашкове.

— А млеко?

— И млеко.