— Ај, ај мали ? Како си ? — запита један буцмасти војник Лакана и наднесе се пад њега. — Зар си жив?

— Жив, — покуша да одговори Лакан али није могао. Језик му некако одебљао, па никако да му се разуму речи.

— Хвала Богу, брате... Имо си велику ватру, — опет ће војник мекше и лако га помилова по образу. — Доктори су наредили да ти се сваки сахат мијењају облоги.... А вектери те обмотали само једним облогом.... И фала Богу!,... Опет жив!....

— Ћути! Не говорите тако гласно! — дрекну из прикрајка стражар, којега Лакан тек сада опази. Наслонио се на пушку, уозбиљио се и мрко их гледа обојицу.

Војник се насмеја и седе близу Лакана.

— Не да стража да ударамо на вектере, — шапну тише. — Бране једни друге.— А нијесу ти ни лијека донијели и ако ти га још јуче преписали.

Лакан као да није много жалио ни за облозима ни за лековима. Он је желео да одгонене: где је? И како је овамо дошао? Ко га је довукао?.... Откуда?....

— И ово болница? — упита буцмастог војника, који се саге изнад њега, усиљавајући се да га разуме. Не разумеде ништа.

— Сви смо ми хапсеници, — одговори му да макар што каже. -- Сви. Зато нас и чува стража... Ни у болници нам не дају боловати без страже.