Лакан зачуђено погледа у тумача:

— Какво писмо?

— Лијепо, мало писмо.... Свеже се голубу за ногу.... Зар ниси и сам тако радио?... Еј, еј!... Колико си писама добио, а колико послао ?

— Ја незнам ни читати ни писати. — безаслено одговори Лакан, играјући се капом. — Ни слова!

Председник му бесно узвикну да лаже. Сви они знаду питати и писати, а крију....

Лакану се, тога часа, учини као да на председнику имају две главе. И као да му наочари по носу почеле поигравати. Лепо се мичу час на чело, час на образ, десни, леви. Заигра час једна страна, час друга. Игра, миче, трепти. А обе главе тресу се, трасу и обе питају за голуба.

Престадоше са питањима. Тужилац млад, умидерен, напарфимисан обрлајтнант, бујне, броноване косе, придиже се и поче њемачки да чавета.

Напомену, како жандари мора добро да познају малога и његову породицу, јер би, иначе, макар нашли и голуба, прогледали кроз прсте. Додаде како је мали и иначе сумњив. Читаво време немиран је, црвен у лицу, некако чудно гледа, сметено одговара. За голуба, рече, да је више него сигуран да је голуб писмоноша. Мора да има везе са неким од непријатеља; изабрали га баш зато што је мали, да је мање сумњив. Да