Осуде, строге, немилосне осуде сипале се једна за другом сваког дана. Никад ни једна није могла бити образложена како треба.

И сада, чим боље промотрише Лакана, председник поглади браду, испрси се и запита њемачки како се зове?

Један омањен војник, тумач, окрену се Лакану и каза шта га питају. Лакан одговори. Каза им и откуда је и коју веру верује и колико му је година. Пошто све пописаше, председник узе оловку и поче куцкати по столу.

— А оклен ти голуб? — преведе тумач питање, намештајући уво да боље чује одговор.

— Ухватили га ми, чобани, — одговори Лакан и поверљиво се окрену тумачу. У њему је сад гледао као неког пријатеља, заштитника.

— Када?

— Ономадне.

— А што ће голуб? — мрмља председник тише, да се једва разуме. — Зашто?

— Па.... Да га храним.

— Да га храниш?.... Хм.„.

Председник нареди тумачу да Лакана

запита: је ли ишта чуо или знао' о наредби за голубове ?

— Нисам.

— Хм.... Хм....

Намигну потајно на тумача и рече да запита: а какво је писмо ономадне добио по овоме голубу и коме га је дао?