— Но данас ћеш на суд, — рече. — Не помаже претварање. До два дана ћемо те објесити, лопове!

Тачно у осам сати одвели га на суд. Тројица војника са пуним пушкама пратили га кроз чаршију и допратили право до суднице. Он, скинув капу и прешав преко прага, некако блесаво погледа по оној големој соби; затим се лењо окрену и погледа на оне официре-судије, који су седели за једним дугачким столом, прекривеним зеленом чојом. У средини овисок, надувен мајор, густе, црне браде са наочарима на носу и некаквом сламком међ зубима. Око њега, са две стране, по два капетана. Лакану се чинили сви налик један на другога и само му запео за очи неки дебељко, на чијем трбуху као да је читав сто почивао.... Опазив једну клупу, и не питајући за дозволу, седе на њу. Тада опази, са две стране стола још двојицу официра како га пажљиво посматрају. Њихови га погледи збунише те обори главу. Нагло Поче окретати капу у руци и гужвати је....

Судије су, обично, биле уверене унапред о кривици свакога Србина, који је дошао пред суд. Ма како чудна и немогућа била пријава, они јој готово увек веровали. Жандарским пријавама веровали су слепо. Зато се расправе и водиле тек онако, ради обичаја. Питало се и испитивало као од беде. Сведоцима се мала пажња поклањала и ако их каткада довођене читаве чете.