стиснутом шаком бубне у леђа. Сам мучен и кињен од својих старешина, окорео је отупео, и као једва дочекао да се на некоме може осветити, да он некога може кињити

Десети дан Лакан некако малакса. Ноге га издају, поклецују, у глави му се нешто мути, уста вавек сасушена. И поред свију опомена и грдња није могао радити као обично. Три пута је посрћао од удараца и сваки пут једва се придигао. И сам војник, напослетку, увери се да „нешто има, те оде и пријави тамничару.

— Мора радити! — повика тамничар бесно. — Иначе неће јести.

— Не може.

— Удри!

— Ударао сам. Не помаже.

— Претвара се. Лаже. Сјутра му је расправа на суду, па би да одгоди....

Војник се врати па опет подвикну на Лакана. А залуд. Нема снаге да ради, нема. Није било друге него да га опреми натраг, у пећину.

— Зато му се данас не смије дати да једе, — заповеди тамничар опоро.

Кад се пробудио, болела га глава. Тело некакво тешко, као наливено оловом. Сваки жглоб као да боли и трне и затеже некако... А уста сува, сува, вавек сува. Ма колик квасио никад их наквасити.

Тамничар, навративши се, погледа некако попреко.