светлости у мрак, није могао одмах распознати ни сагледати, опружише према њему дугачке, блатњаве руке и дадоше му мало труле, смрдљиве сламе. Сламу простре испод себе па легне да мало отпочине. Али није могао починути. Јак, страшан смрад у пећини давио га, гушио; вода, која је цурила низ мркле, мемљиве зидове, цедила се и капала му на лице. И мрачно му, и мокро, и тесно. Колико ли је лепше било у Мандиној колеби, а да и не спомиње лепу кућу своју!

Остали хапсеници, бледи, исушени, испијени, помућених, безизразних очију и готово блесава лица, на силу се подигоше да га мало сагледају, Дете!.... Још једно дете!... Откако су затворени, видели су како је неколико деце суђено и осуђено. Зашто? За чисто детиње послове. Ни мало их изненадило није кад су угледали Лакана. Били су уверени да ће и он бити осуђен. А кад им спомене голуба и жандаре, неки као да се стресоше од страха. Један гласно прогунђа:

— Зло, синко, Бога ми.

Други дан потераше Лакана на рад. У царској кући нико не сме џаба јести; мора одрадити оно што поједе. Дадоше му да вуче некаква колица, да превози ђубре у тамничареву башту, да чисти камење из ње. Војник, који га чувао, сваки час је дречао на њега, опомињао. Каткада, без икаква узрока, немилосно та гурне ногом, или га