хране голубове и хране их у јатима. Марко Томов имао их двадесет; Аћим Перишин шеснаест; Никола Гргуров десет. И нико их није ни прекорио због њих. Једино што се стари Мргуд љутио кад му се сушило жито. Па и он би, напослетку, одмахнуо руком и казао: „ђеци и тицама ко ће судити'?....“

Сад, ево, хоће да суде и деци и тицама. Ако жандари не лажу. А зашто да лажу?.... Зар се џабе измењале четири патроле због њега?.... Готово на сваком раскршћу они замене једни друге. А он, сиромах, иде непрестано, овако слаб и нејак. Уста се сасушила од жеђи, ноге поклецују од умора, ланци жуљају, лактови боле, све кости боле. Да га пусте барем за час да седне, да се одмори. И да се заложи чиме. За све време, за два дана, нити му даду да једе ни да окваси уста. „Хајдук си ти, ти си на сваке муке научио веле му и смеју се. А он, из инада, измахне главом и мушкије коракне напред. Хоће баш да им покаже како је хајдук. Погинуће а више их замолити неће. Нек виде с ким имају посла.

Чим је приспео у мостарски затвор, одмах га стрпају у једну ћелију. Они су то, додуше, називали собом и ако ни по чему није сличила соби. Кад га гурнуше упаде му нога у неку локвицу, затим загази у блато, посрну, док га нечије руке не прихватише и не посадише на тле. Неколицина хапсеника, чија лица, дошав са