— Нисам.

Она извади из недара две јабуке и гурну му их за појас. Извуче из косе неколика струка босиока и задену му их за капу.

— Е, лаку ти ноћ, Лако!... Анђели те чували!

Па се измакну и опет је нестаде негде за дрвећем.

Лакан отра образе рукавом, опипа јабуке за појасом, и мирно крену даље. Као да му не беше криво што је сусрет са Јагодом био тако кратак. Готово му додијали ти чести сусрети. Свако вече, непрестано, ти досадни пољупци, јабуке, цвеће! Ништа друго не зна ни да му каже, ничим другим да га понуди. И увек се морају старати да их ко не опази, да их не затекне заједно.

Стигав кући потера овце према струзи, прислони се леђима уз плетер и поче звиждукати. Није, чини му се, људски ни отпочинуо, а нечија снажна рука дохвати га за раме. Стрико Петар прикрао му се иза леђа, па га узе за мишице, пригрли и поче љубити. Љуби и по образима и по очима, све у жељи да погоди место куд га и Јагода љубила Затим му пружи мали колачић и, пажљиво се осврћући да когод не чује, шапатом запита:

— А јеси ли је виђео?

— Јесам.

— Закитила те, а?

Узе му оне струке босиока, омириса и задену за уво.