све немо посматрала, брзо се се изви и стаде пред Лакана.

— Ја сам ухапшена, а није он рече одлучно.

— Ти нам не требаш....

— Мој је голуб....

— Нека је.

Немилосно је одгурну, па повуче Лакана за руку.

— Иди пред нама!

— Неће он за мене живе.... И Митра покуша да се умеша, да га отме. — Мене водите.... Ја ћу с вама.

— Ти си овђе интернирана. Из ове куће и овог села нигђе не смијеш макнути... Марш!

А кад и Манда хтеде да проговори, снажно их удари обе, гурну Лакана у ребра и сурово избаци:

— Иди!

Лакан је, са обореном главом и са везаним рукама на прсима, тромо и уморно ишао пред жандарима. Притегнути ланци, — које му у путу заради веће сигурности наместише, — жуљали га, руке у лактовима све јаче бољеле. И ако се нико не шали са ланцима, он ипак као да није био па чисто: је ли ово шала или збиља, је ли сан или јава? Да га гоне у апс због голуба ? Због оног лепог сиваља ? (Лакан погледа на жандара који је носио голуба и пригушено уздахну. Како би сад загрлио и ижљубио ту милу, птицу.) А сва деца