— Еј, јадна царевино, на што ли си спала!

Сутрадан, рано, звоно су однели из села.

X.

Жандари почеше одмах да робе и. плене и по кућама. Где год шта бакарно нађу носе и предају кириџијама, које ће гонити. Котлове, тепсије, таве, ибрике, чак и звекире с понеких врата, Узалуд сељани молили, богорадили, узалуд напомињали како су они од царске вјере а нису бунтовници. Жандари нису хтели ни слушати. А кад се неки усудише да слободније протестирају, запретише да ће пуцати.

У Мартиновој кући жестоко се сукобише са Мандом. Стара, чисмена домаћица као да се родила са неким стварима у кући и нипошто, ни за живу главу, не би се растала с њима. А сад мора да даје не једну него готово све, а сама да остане без ичега. Као квочка кад брани пилиће, накострешила се крај огњишта, подбочила се рукама о кукове, и нагевши се према жкндарима, пита поругљиво:

— Зар је цару мало што му дадосмо ђецу, зар му треба и котлова?

— Дужност је да се све да за домовину, — дрекну гојазни цуксфирер, са двоструком брадом, и добро се искашља. — И живот и све.