— Зна Цар шта ради.

— Кад умремо, како ће нас саранити? К’о живину...

Звоно су још у вече скинули са звонека и наместили пред црквени праг, да преноћи. Малено, танушно, остарело, поцрнело, помахутило. На једној страни мало је и напукло, али то му ништа сметало -није да неколико пута на дан весело зациликће и да се јави сељанима. Оно им — како су говорили. — опојело, крстило, венчало дедове, очеве, њих саме и њихову децу. Оно их о празницима звало цркви, звало их на сваки скуп, саставак. Било то као неко живо чељаде међу њима, — весело и несташно, — које се у свакој кући осећа као у својој, без кога нико не може да буде и читаво село изгледало би као пусто кад би га нестало.

И читава гомила народа скупила се пред црквом. Здрави људи, домаћини, старци, старице, девојке, деца. Хоће још једном да се нагледају звона, да се опросте с, њиме и, као поред драгога мртваца, да читаву ноћ наизменце бдију поред њега. Лагано, побожно као кад се приступа светињи, иду једно за другим и немо, ћутке целивају га, љубе. Љубе у врх, у средину, у дно. И крсте се и клањају смерно, скрушено. Понека од жена и зајеца и сакрије очи убрадаћем; понеки забринуто климне главом и тужно прошапће: