како јој дете пати и како ће, боји се узалудно главу изгубити.

У вече се Лакан врати раније са хајваном. Под пазухом носио је мршавог, сивкастог голуба, кога, рече, домамише чобани у брдо на мрвице и ухватише као од шале. Турну га под једно сандуче, наумивши сутра да му начини кавез. Затим скиде празну торбу с рамена, седе покрај огњишта и поче се протезати:

— А сјутра вам носе и звоно, — рече некако кроз зубе, окренув се Манди.

— Звоно?... Какво звоно?.. . зачуди се Манда и мало се исправи.

— Па звоно са цркве... Однијеће га да од њега сакују топ.

— Лажеш!

— Душе ми.

— Ко ти каже?

— Читаво село говори. Ено су дошли и ђендари.

Манда стаде на кућна врата, провири напоље и опет се приповрати.

— Ето ти сад!... избаци некако и јетко и забринуто. — Ако је дошло чак до звона, наопако ће зазвонити и цару и царевини.

Мартин, који је застао на прагу и чуо задње речи, благо је прекори:

— Због твога језика, Манде, главу ћеш изгубити.

Сад, кад немамо звона, треба да идемо у Турке, - опет ће Манда упорно, не попуштајући.