Мартин се почеша иза уха и опет: отегну:

— А и за Јуру пише Ивица... Ено га, вели, на фронту, бије се. Ана му је добро... Добар му капетан... Не ће никад да јуриша, вазда бјежи.. .

— Ух! Госпе блажена!...

— паметан је Јуре... Не бојим се ја за њега.

Па пође вратима и рече мекше:

— Продаћу три овна... Треба и мени пара, за трошка... Ех... Тешко је, тешко данас преживјети.

И ако се свађао с Мандом, у себи је смислио да пошаље Ивици пуних сто и педесет круна. Ко зна. Може такса и поскупити, а дијете треба да откупљује главу, Уједно је наумио, — опет кришом од Манде, -— да прода своје тешке, сребрене токе, те да и Јури опреми коју пару. Додуше недавно му је слао,- — прилично је послао, — али ко зна?... Зар на фронту може неко имати одвише пара?

Чим је изишао, заврти Манда главом и поче јадиковати:

— Тврдица је, тврдица је, сестро... Не да, па не да... Ето си виђела. И све се бојим да ће мало послати. Није друге него ћу опет и ја. од оно уштеде... знаш што сам продавала пилиће и јаја... да пошаљем коју десетицу, а да Мартин и не зна...

И дуго, дуго, стењала је и јадиковала