— Да]!

Манда зграби писмо, принесе га на прса, пољуби, па нагло раствори и као да поче читати.

— А шта пише? — запита тихо и опет се окрену Мартину. .

— Пише да је у Ђеру, на батаљуну и да му је лијепо, — поче Мартин полако, старајући се да све онако искаже како му у Стоцу читали из писма. — Има вели добра фељбабу, па га он чува да га не пошаљу на Русију или на Србију... Само, каже, треба томе добром човјеку, томе фељбаби, гурнути штогођ у шаку да га још боље чува. Треба му гурнути најмање сто круна... То је, бива, к'о такса.

— И треба и треба, — брзо дочека Манда и приврти у писмо, као да би да се увери: пише ли баш тако,.. — Одмах...

— И треба, и треба, — искеси се према њој Мартин, који никад није волио издати паре из руке а да их не олаје. — А оклен?

— Оклен?

Манда обори главу.

— Продаћемо кога овна.

— А шта ће ти остати?

Манда се нарогуши и кресну оштрије:

— Остаће ми моје дијете... Све нек пропане, само нек ми они :живи и здрави буду.

— Тхе ...

— Продај два овна па ето сто крупа.