и: раздали коме су они хтели и колико су хтели. Некоји и од сељака, који су имали новаца да „подмажу где треба , добили су. Остали су се морали задовољити овако, са два са три кила, или празним обећањима, па узалудно чекати и даље. -

— Хтио сам да идем у Лулиње, — јада се Мартин и уздише. — Али тамо још горе. Тамо намијенили два вагона жита за котар, па она банда ... кажу, продала вагон у Далмацију и зарадили педесет хиљада круна. .. За котар остао само један вагон... Сад. .. ето, јадни нареде!... Живи, ако можеш!

Изненада се удари руком по челу и и дохвати чибук.

— А погоди шта сам ти фино донио? — Запита Манду и намигну.

— Шта? — кратко запита она и не гледајући га.

— Хехе.

— Шта?

— Погоди!

— Је ли писмо?

— Бум... Писмо.

Па се прихвати за силах и лењо поче тражити по оним преградама. Извади две три позивнице; два снопића цигарпапира, некакву признаницу, чувалдуз с канапом. Једва некако напипа мало, већ упрљано, писмо, лено га извади, отвори и показа Манди.

— Ево!