— А све ми се чини... ко зна... а страх ме, страх. Митре, сестро, кажи за име Исукрстово јесу ли ми живи?

И здрави, — дочекује Митра поуздано и потврђује главом. — Бог их чува.

— Теби се ништа не привиђа?

— Ништа...

— А ја често... тако... гледам крв и људе у крви... Чујем и како јаучу, стењу... И лијепо чујем глас кога од њих двојице... и распознајем... Јечи и зове... „Ах, мила мајко!“...

— То је, зар, у сну, — вели Митра и лагано зева. — Пошљи свијећу у цркву, па ће престати.

— Није у сну... Није... На јави...

— Сведно... Пошљи свијећу.

— Послаћу одмах сјутра...

И зариче се да ће још поклонити цркви читаву оку воска, ако добије икакав глас о њима.

IX.

Шест дана остао је Мартин у Стоцу и тек се седми дан вратио, са — три кила брашна. Лагали им, лагали: те стићи ће брашно данас, те стићи ће сјутра. А брашна нема па нема. Додуше стигло је нешто — зли језици говоре да га је било много, — али скочили чиновници, скочиле газде и бегови из апровизације и све поделили