жељна да пре исприча. Манда је сазнала да се Петар губио из куће и да су га трећи дан нашли у брду, где спава; сазнала је кад му је Симат први пут поклонио нож и препоручио му да га чува јер „се оружје чува ко глава“; знала је и шта он најволи да једе и коју песму најрадије пева. Напослетку сазнала све и о Јагоди и о веридби им. Исто тако Митра је била извешћена колико су се пута Јуре и Ивица потукли, колико су добили гроша као тркачи за однесене трке; колико се девојака отимало око њих. Јуре је једанпут о процесији, о Брашанчеву, и заставу носио; Ивица је, међу осам одабраних коњаника, на коњу дочекао новог фратра, кад је стигао у село.

Седе и причају тако једна другој, причају неуморно. Изненада, кадидад, Манда стрекне и удари руком по колену,

— Сачувај Госпе!... Не дај Госпе! Помози!

— Шта ти је? — пита је Митра и гледа је зачуђено.

— И све ми се чини... не знам... Ми овди причамо, — муца поплашена Манда и страшиво гледа негде преда се, — а он... може бити... Јуре или Ивица... не знам који... лежи рањен или ... сачувај Госпе блажена, или ...

— Не слути, јаднице, — брзо је прекида Митра и хоће да јој зачепи уста јаглуком. — Грехота је...