Да би се мало осоколио, примаче се најближем овну и лако га куцну штапићем: по рогу.

— Еј Гаране, Гаране!... Што си толико иза других ?.... Зар те није стид?

Гаран застаде, окрену главу и погледа га својим влажним, питомим погледом. Као да је очекивао да ће му Лакан још нешто казати. Затим се немо стресе, блекну и брже потрча за овцама. .

Кад се приближише селу мало се очисти, скиде капицу с главе и прстима рашчешља косу. Знао је да ће сад, изненада, иза каквог грма или иза какве појате избити Мргудова Јагода и да ће га зауставити. А срамота би било да га види чупава или упрљана.

Гаран опет застаде и поче бленути унаоколо. Стао насред пута, накострешио се и некако поплашено гледа. Залуд га Лакан гурну. Не хтеде се ни помакнути. Зађе мало у страну и опет се накостреши.

Јагода се јави иза једног дрвета.

— Не бој се, Гаране болан!... Није ђаво... ја сам....

Па се примаче Лакану, узе га у наручја и одиже од тала.

— Лако мој! Лакане, јеси ли се уморио?

Пољуби га у оба образа и опет спусти

на земљу.

— Јеси ли уморан?

— Нисам.

— А гладан?