Манду по плећу и шапће поверљиво;

— А шта ако буде писмо од кога од њих?

— Их!

— А ја ћу га први прочитати.

Па крене из куће и лагано одгегуца низа страну.

Митра и Манда као да се нису делиле. У кући помагала једна другој, — откако се Митри зацелише руке, — одмењивала, заједно се бринула о свим пословима. Што су радиле, гледале су да што брже сврше. Само да им остане што више времена за разговор. А тада лепо скувају каву, седну једна уз другу и, испијајући, говоре о њима, о војницима. „Где ли су сада?... Близу или далеко?... Како им је? Јесу ли онамо у ватри где зује куршуми и топовска ђулад око ушују? Или се знали какогод извући, прикрити се у залеђину?... И какве су им старешине?... Добре или рђаве?...“ Кад би били близу, нашла би мајка и капетана и однела му понуда — те мало дувана, те коју кокош, те неколико јаја. Постарала би се мајка да јој се олакша детету. Али овако како ће?... Да се може помоћи, помогло би се ... ех... Проклети и несретни рат кад ли ће се свршити?

Затим причају једна другој разне приче о њима. Присећа се једна, присећа се друга њихових пошалица, подвига, незгода. И као бојећи се да што не заборави, брзо прекида једна другу, уплеће се у реч,