— Не дам ја своје крви ни цару ни никоме, — окоси се домаћица жешће и кратком главњом удари по огњишту да се варнице разлетеше по уској кући. — Само ми их Бог дао и само ми их он може узети...

— А ето су узели, — опет ће Мартин упорно и отпусти два дима... Нису нас ни питали.

— Силеџије!

Митра је, испочетка, некако зебла због ових домаћина, који су друге, царске вере . Бојала се и за се и за Лакана, те га је двапут кришом прекрстила. А сад се, готово поче осјећати као у својој кући. Намерила се на чељад која такођер има своје болове, своје муке. Ништа тако не може зближити људе као патња. Готово за час као да заборави на се и поче да жали њих, дубоко, искрено. Мора да су добри, јер само добри људи пате. Зажали за њиховом дјецом коју није ни познавала. И бејаше готова да заједно са домаћицом проклиње силеџије који их одвукоше. Та зар непријатељ није исти, заједнички? Грозни, свирепи цар, који није био у стању ником ништа да да, нити икога да усрећи, иште крви од порода њихова, тражи да се гине за њега, за његов дом.

Домаћица скува каву и понуди госте. Онако и гладни и уморни као да једва дочекаше да ма шта присркну. Жељно, оберучке прихватише за мале финџаниће и нагло почеше испијати. Не маре што је врућа. што пржи. Само кад има.