— Нека је сретан и жив... Хајдемо у кућу, да отпочинете мало.

Уведе их у кућу и посади на сниско седиште око огњишта. Лагано се саге, рукама распрете ватру на огњишту и, набацивши још двије три биље, поче дувати из све снаге да боље распали. Са нагорених главања пухар се разасу по кући, треперећи, и поче падати и по домаћима и по гостима. А кад се пламен изви и зализну уз омањи котао, Митра, грозећи се, задрхта и окрену главу да га не гледа. Рањавим рукама поче око себе да тражи Лакана, као да би да се увери: је ли ту? Затим га обгрли и тихо уздахну.

— А уморили се, јадници? — тихо припита и Мартин пунећи лулу и испод ока их гледајући. — А?

— Уморили, богме, — тихо одговори Митра. — Није шала толико путовање.

— А имате ли још икога осим вас двоје?

— Имам једног сина у војсци, — отповрну Митра као преко воље.

— И бабу? - поправи је Лакан. — Је ли?

— И њега, и њега, сине...

Па га још јаче пригрли и поче миловати.

— А наше двоје ђеце у војсци, — исправи се домаћица искрај огњишта и проплака. — Дигоше их, Бог их убио!

— Шути, жено, — опомену је Мартин мукло. — За свог цара.