ни милом ни силом. У оном очајању многи се охрабрише и почеше слободније да протестују, да прете. И њихова дрскост као да збуни чиновнике. Опет узеше артије; по трећи пут поче прозивање. Једва уредише и саставише све како треба. И сваку групу, заједно, под пратњом шуцкора послаше у одређено место.

Стару Митру, заједно са Лаканом и стоком, предадоше неком грбавом Мартину, ситну, мршаву човечуљку, чија је глава једва извиривала измеђ рамена а чађави бркови, које је нарочито неговао и спустио на дугачко, увек му се вијорили и падали по раменима. У први мах није се могло познати: добар ли је или рђав човек. Није био ни љубааан ни суров. Госте је премерио једним дугим погледом и. не поздравивши се с њима, сасвим им хладно рекао да крену за њима.

— А јесу ли то наши ? — запита га испред ниске, нагњилом сламом покривене, потлеушице кратка, здепаста жена са необично дебелим мишицама и необично забреклим трбухом. У лицу жута, подбула као да болује од водене болести. Кад јој Мартин потврди да су то њихови гости, она приступи старој Митри, пружи јој руку и пољуби је у образ.

— А ко ти је ово? — запита и показа на Лакана. — Син?

— Унук.