Сви уозбиљени, оштри, љутити. Пуне им руке списа и хартија свакојаких. Претурају их, премећу, разгледају, и никад као да не могу да нађу оно што им треба. Обрецну се један на другога, окосе се, да опет рују, траже, пребирају. Затим почеше викати, прозивати. Завирују, завирују у име и обично прозову наопако. Ако им се не одазове, псују; ако се одазове и не погледају га.

Пошто су прозвали, почеше да броје. Почну с једног краја па се збуне; почну с другог још горе. Опет пребацују један другоме, прекоравају се. Љутити и бесни што никако не могу да сврше, — можда би један човјек ево то одавно свршио, — поредаше чељад по војничку. Настаде ново прозивање и ново провикивање. Изброје једну пругу па је одвоје у страну; затим изброје другу, трећу. Све разредише у неколико група. А свака група треба да иде у друго село, — заједно не смију бити, — на пребивање.

Брђани се опет ускомешаше. Препадоше се. Шта ће радити с њима?... Коме их предати? ... Није друге него ће их, овако одвојене поубијати. Или их поморити глађу. Или... а Бог зна шта све може бити !... Неки тек сада опазише, да групе нису правилно ни раздељене. У једну групу допрла мати, а у другу дете; у једну брат, а у другу сестра. Јавише чиновницима, запомагаше. Ако ће убијати, нека убију заједно, нека не растављају. Они се не ће раставити