— А што се не иде?

— Да се иде? — припита командант и зачуђено је погледа. — Имаш право... Вријеме је... Напријед!

Гомила опет навре, крену. Опет у нереду као и пре. Неколико млађих и бржих невеста похиташе напред као да би трком да дођу до места које је им одређено; старији и немоћнији, стењући, јечећи, кашљући, застају, гегају се. Двојица сакатих још се једва држе на ногама; чврсто се приљубили један уз другога, обгрлили се и тако још шантуцају. Онај што је натоварио болесно дете, зове да га когод одмени.

Блека, мека, букање, рика, звекет пушака и бајонета, одмерено ударање старачких штапова о тврду цесту. И непрестано јечање, стењање, проклињање. Све се смешало, ускомешало, па се не зна или чељад блеји или стока јечи и уздише.

А хладан ветар попухује и поткађује их јаким и свежим мирисом кадуље и смреке. Милује их по лицу, голица их око носа. Док њима по прсима као да једнако пада онај тешки, загушљиви мирис горевине.

VIII.

Након три дана и три ноћи готово непрестаног хода, стигоше у неко село близу Стоца. Дођоше некакви чиновници, писари.