радошћу ускачу према небу, заигравају се, раскошно расипљући на све стране ситне, светле варнице, — које као огњени снег прамињају и трепере, — обесно праште, хукте и кврцкају, час се сакривајући до земље за густе облаке дима, час кроз дим искачући и узлечући према небу. Загушљив, тежак мирис горевине као да поче падати на прса и лагано гушити. Чинило се као да ће неки да се отму и да полете у пламен. Очи им се некако светле, па гледају као звер кад хоће да скочи на плен. Неки се само савили, поклопили лице рукама и плачу. А неки стоје скамењени, ћуте. Гледају како нестаје села, нестаје. Ено се они бешњи пламенови заморили, малаксали, па само још каткада јаче измахну огњеним крилима и, хукнувши, избљују дебеле млазове дима у вис. На неким местима још се једва провлаче између изгорелих греда, немоћно пуцкарајући, избацив још по гдекоју варницу. Од читава села остале још неколике црне разгрејане зидине, остале још неколике неутрнуте греде, које штрше у вис као ђавоље буктиње, које би да осветле пут толиким несретним бескућницима.

Ма колико сурови и свирепи били, шуцкори нису имали срца да јаднике одмах покрену на пут. Пустили их и да плачу и да се изјадају. Кад им се ништа не дозвољава, то им се зар још може дозволити.

Баби Митри као да првој дојади толико отпочивање. Готово нестрпљиво окреса: