I.

Лакан потера овце низ брдо, пребаци кратко гуњче преко рамена и, засецајући ножићем у млада стабла јасика и бреза које се згуснуле око путање, поче безбрижно звиждукати. Нека чупава, црна птица, поплашена, снажно залепрша јаким крилима, писну и изгуби се негде међу мрачним и раскиданим литицама. И као да се црн траг расу за њом кроз ону полутаму и пови се над узнемиреним брезама. Негде из даљине као да се проби још јачи, оштрији писак. Лакан задрхта. Брзо обуче гуњче, скупи се и грчевито стиште за држак од ножића као да би да се брани од некога. Поплашено погледа око себе. Погледа према литицама куд је нестало тице, па се бржебоље прекрсти. Боже, да ово изађе на добро! А ова велика, безимена тица, кажу, увек на зло слути и доноси несрећу ономе ко је угледа. Боже, помози сада или никада!