куће. Две три жене зграбише по шаку земље и почеше љубити. Само стара Митра што се још држи, што се не да расплакати. Она спустила рањаве, завезане руке на рамена свог малог Лакана који се прибио уз своје овце, и хладно, готово с презрењем гледа на све око себе. Један од шуцкора, дебео, угојен, као да се зачуди тој њезиној мирноћи. Некако јој подругљиво добаци:

— Што ти, стара, не кукаш кад те гоне?

— Ја бих кукала да ме не гоне, — одговори Митра суво, и слободно му погледа у очи.

Настаде смејање, граја. Шуцкори су веровали да је стара мало луцкаста и одговор им се учини врло згодан. Осмехну се и дебељко и узви главом:

— Луда је, видим... али је пуна Влахалука...

Командант, жандар који је и заповест донео, озбиљно се наљути. Криво му што се толико отеже с поласком. Бесно се обрецну и на шуцкоре и на сељаке:

— Стоко!... Напријед!

Чопор се ускомеша, узнемири. Настаде свађа, препирање око пртљага. Почеше се узајамно окривљавати ради крађе. Сад се тек нека мати сети детета па дозива; неко тек сада опазио да му попустили опанци те хоће да их притегне. Узбешњени шуцкори почеше да бију, ударају и шакама и кундацима и батинама. И