приступа, -нити их нуди чиме. Уопште мало говоре једни с другим. Ако би неко и почео, чим погледа на шуцкоре, који се унаоколо поредали, седе на трави и чувају их, одмах занеми. Чини се намах ће изазвати погрде и ударце.

Читав дан пекли се тако на сунцу и чекали. И они најснажнији раслабили се од врућине, клонули, раздрљили кошуље на прсима и заморено дахћу. Понеко дете заспало у прашини или на трави; неке бабе селе, обгрнуле рукама кољена па се лагано њишу и дремају. Жена у грозници неколико пута тражила је воде. Испочетка је нису чули, говорила је некако нејасно. Кашње потрчаше да јој донесу. Шуцкори спречише. „Ако је болесна, боље нек одма умре одговорише. „Не ће нам барен сметати у путу..

Пред вече стиже гласник и донесе заповест. Сва ова чељад мора оставити село и одмах ићи. Куда ?... Знаће се већ куда. То ће им се већ у путу казати. Напослетку нико не сме ни да пита. Заповест је да се путује и мора се путовати.

— Ауф!... Напријед!

— Шта? — још као у чуду питају неки, не верујући да ће их гонити.

— Напријед!

— Куку!

Наста плач, писка, цвилење. Нико не сме гласно да викне, да јаукне, а нико не ноже да се одвоји мирно од села, од своје