оте од бабе, потрча међу овце и обгрли Гарана обема рукама.

— Гаране мој!... Гаране мој!

— Марш! — дрекнуше војници, које као да раздражи његово јадиковање. — Ге вег!

— Не дам ја Гарана!... Не дам га жив!

И поче да се хрве са војницима који се за час збише око њега и као на силу хтедоше да одвоје од овна. Поче да их уједа, да удара ногама, туче!

— Хунд! — бесно подвикну један разјарен војник и са голом бајунетом устреми се на малога. У томе истоме часу устреми се и стара Митра на њега. Без ичега, голих руку. Рукама прихвати за бајонету и покуша да је отме. А и Јагода обгрли Лакана и, окренувши се официру, врисну из гласа:

— Господине!... Не дај!...

Официр се нагло исправи и оштро подвикну на војнике. Ови се брзо постројише и укрутише. Рече им неколико опорих ријечи, припрети, па пође Митри, којој шибала крв из обе руке, и понуди завој. Митра одби. Опара рукав са некакве старе кошуље и пружи Јагоди да јој привеже. Од губитка крви а и од страха била је бледа и стрепила је. Чинило јој се као да ће посрнути, Официр јој, ради тога, понуди из своје чутуре коњака. И то одби. Узви главом, уздахну и измакну се мало у страну. Само да је што даље од њега!