и клопарање добоша, почеше се мотати око села. изводити некакве вежбе.

Тек око подне почеше се спуштати у село. Напред млад, танушан официр, плав, буцмаст, са малим, уфитиљеним брчићима и великом, коврчавом косом, којом као да се је нарочито поносио и хтео да му је свак види, јер је готово увијек ишао гологлав. За официром војници, по четири у реду. Од многог неспавања подбули, готово помодрили у лицу. Иду тромо, гегајући се, погурени под тешком пртљагом на леђима. Мрко и са чудном злобом гледају свакога кога сусретну. Као да им је цео свет крив што су их отргли од кућа и што их овуда гоне.

Официр раздели чету на омање патроле и размести их по селу, на неколико места. Уза сваку патролу додао је и 'по двојицу шуцкора, који су такођер боље познавали људе и прилике. Узгред је пажљиво завиривао и разгледао све куће сеоске. Најзад се опет приповрати и стаде пред Мргудову кућу. Погледа је, климну главом и кратко, одсечно избаци:

— Но ...

Пође, закуца на врата. Нико му не одговори. Љутито опсова нешто и залупа јаче. Врата се нагло отворише и на њима се указа Јагода.

— Ах!

— Ах!