VII.

За неколико дана Црногорци као да учесташе с навалама. Често се, по дану и по ноћи, изнад села расипао грохот пушака. Чинило се као да се препуцава на оближњем брду, док су, у истину, сви нападаји били још доста далеко. По брдима, по лединама, по гајевима око села почеше се јављати војници. Чобани већ нису смели да гоне стоку на пашу ради њих. Обично их ишла по тројица, по четворица заједно. Знојави. уморни, прашњави ишли су у нереду и, вечито љутити, насрћали на свакога, на чобана, на жену, на дете. Комад хљеба из руке отме, убије овна, козу, кокош; отме све на што наиђе. Нико се не сме опрети, Нико што проговорити. Покуша ли ко да се противи, немилице га истуку; малог попадијина Војина убише што је бранио свог петла.

Шуцкори су слободније пролазили кроз село, свраћали у куће, харали. Где дођу мора им се одмах припремити ручак; пића мора бити обилато. И сва чељад треба да стоје око софре и да дворе док царски људи једу. Ко се није научио понизно да двори, тешко њему!

Једнога дана казаше како су у близини села нашли убијена војника. Ко га је убио? Наравно, Србин. Зато се одмах и окупи читава чета војника и, уз трештање труба