— Симате, миловање материно!.. Симате, дико материна!.. Симате, пуна кућо моја!.. Симате, црна срећо моја! Зар те мајка више никад виђет неће? Зар те никад подворити неће? Зар нам душманин јачи и од Бога и од правде божије и од икога на свету?... Симате мој, Симате мој!... Тешко мајци без тебе !... -

Нарицала је тихо, пажљиво, као да сама са собом разговара, како је они на пољу не би чули. И, за чудо ни једна једина суза да јој се отисне низ мршаве, наборане образе. Ни исплакати се не може јадница. Сама се лагано нија и повија по кревету и лагано, лагано нариче.

Јагода се одмах досетила да се нека несрећа догодила. Познала је она то по осмеху старичином:. А познала је и по ходу. Митра се није приближивала кући оним живим, веселим ходом као некад са слава и теферича. Сад је ишла лагано, заморено, једва се кречући.

Али узалуд је познала, кад се није смела приближити кући, нити ишта запитати. Ту је Лакан, дете, а пред њим се не сме о свему слободно говорити. Хтеде да га завара мало и да га пошаље куда. Па опет се сустегну. Шта би јој то користило? И зар би могла од старице нешто више сазнати ако би њега уклонила?

Лакан је био нестрпљив и љутио се на бабу. Надао се да ће му из вароши донети колача и коју шећерламу. А она