Лакан потврди главом.

— Тако.

Опазивши стару како се приближује, обоје се брзо дигоше. Стресоше мало хаљине, уредише их и весело јој дођоше у сусрет. Обоје зарумењени, срећни. Смејући се и тапшући рукама, опколише је са обе стране.

— Добро дошла! — Добро дошла!

Старица их некако зачуђено погледа.

Па се и сама осмехну, на силу. А и зашто да се сневесели пред њима, да их растужује? Нека их, нек се веселе док им је до весеља. Имаће када туговати и јадиковати. Ко зна! Може бити и превише.

— Ех, ех... “

Застаде на кућњем прагу и опет се осмехну на њих.

— Хајдете тамо па се забавите, — рече им мекше. — А мене оставите сану... Уморна сам, хоћу да се одморим.

Једва једном могла је, како је зажељела да остане сама са својом тешком и великом тугом. Знала је она да од искрене туге бољега ни вернијега друга ни пријатеља нема, да је она најистрајнија и најнежнија тешитељка. И разне, утешљиве речи познаника и пријатеља често у овако свечаним часовима, падају као увреде и место да теше, раздражују.

Затвори врата за собом, збаци торбу с рамена и, малаксавши на оближњи креветац, загњури главу међу руке.