Кад је причао о стрику Петру, слушала га пажљивије. А при спомену свирале дође јој необична жеља да свиралу види, да је узме у руке.

— А ђе ти је свирала? — запита брзо и помилова га по глави. — У кући? .

— У кући, — мукло одговори Лакан. —

Остарила.

— А би ли ми је показао?

— Што ће ти?

— Да видим.

— Хи ...

Лакан се мало замисли и суво избаци:

— Није то за те...

— Па ти је и немаш, — дочека Јагода као ругајућ се и поче премештати игле. — Да имаш и показ’о би. Ти си ми лагао.

Увређен скочи Лакан с клупе и брзо уљезе у кућу. Дуго је по неким буџацима пребирао, тражио. Једва, у неко доба, извуче између некаквих крпи мали, јефтин дудук. Весело поче да измахује њиме око себе.

— Зар да ја лажем?... Ја?

Јагода га пригрли и узе му дудук. Загледајући га са сваке стране, запита мекше:

— А јеси ли често свирао?

— Јесам.

— Је ли и стрико свирао?

— Сваку вече.

— Ех?... Баш?... — И она намести уста онде, где је мислила да су некад Петрова уста била. — Свирате ли овако?