те је морала да се миче, да креће куд и не мисли. Чини јој се као да и не иде, него је носе. Као да никако и не стаје на земљу. И залуд је покушавала да се отме, да се извуче. Бујица је немилосно носила и она јој се морала предати.

Кад се приближише вешалишту, таоца изведоше из кола и војници начинив један огроман круг, све опколише. Светину, која је насртала да се провре, одгурнуше натраг. Неколицину упорнијих морали су да гурну кундацима.

Капетан измахну сабљом и нешто заповеди. Џелат, некакав циганин, шта ли је, мрк, усукан, мршав, пакосно се кесећи, пође према старцу, који је нешто разговарао са протом. Старац, опазив га, побожно се прекрсти, пољуби крст, пољуби проту у руку и мирно пође вешалима. Узвик радости опет се разли изнад згуснуте гомиле. И смех, дивљи, необуздани смех затресе читавим вешалиштем, кад се циганин одмакну од вешала и некако поносито указа на старца, који је висио, — и сада миран и достојанствен — мртав.

За старцем је дошао на ред Симат. Није дао да му вежу очи. Не боји се он смрти у очи погледати. Некако презриво погледа на џелата и мушки узвикнувши:

— Нек буде сретно по српско племе! — добаци му изазивачки:

— Вјешај, циганине!