Око кола иду неколика војника са добошима. Непрестано туку, лупају. Десило се први пут те су неки таоци викали и клицали улицом. Морали их заглушивати добошима. Сад, ето, уобичајили да добују и без потребе.

Стара Митра, притешњена светином, стењала је, измицала се, уклањала. Некако се десило те је догурали до на крај тротоара, на узвишење неко. Макар је и гњечили, гурали, опет је могла нешто боље да види. Њена мршава глава, прекривена округом, високо је стршила над осталима.

. Опазив кола са таоцима, стресе се, задрхта. Та ено јој Симата, њезина Симата тамо. Ено га у другим колима са неким мрким, косматим хајдучином. Исправио се, подигао главу, па као да би нешто да викне, да заповеди. Као по налогу неком она се сва преви, једну руку одиже на прса и као да очекиваше заповест.

Кад се приближише кола, она се придиже на прсте да га боље сагледа. И погледи им се сусретоше. Дубоко се упи један у другога; упише, упише, шљубише се, и топло, и болно и очајнички. Али ни једне једите ријечи не изусти. Он се зар бојао да је не уплаши неугодностима, она страховала да га вриском или кукњавом не раздражи. Зар да је изгрди, прокуне на данашњи дан?

Огромни талас светине занија се и крену за поворком. Талас занесе и старицу,