Крви, крви, крви! Неки чак као да су полудели. Ужагрили очима као у бунилу. Чини се као да би да полете и да почну клати око себе.

Низ чаршију се указа једна чудна певорка. Напред јаше официр, дебељкаст неки капетан, са исуканом сабљом, на малом, угојеном вранчићу. Мора да је синоћ премного пио а није са испавао. Лице »му подбуло, некако модро, очи закрвављене. Крвнички, мрко гледа унаоколо и као да на силу тражи узрок, због чега би плануо и почео викати. За њим, са обе стране цесте, са натакнутим бајонетама на пушкама, иде читава компанија војника. А по средини цесте, једна за другим, тандрчу троја обична, теретна кола. У првима, на простом седишту збио се прото и, кроз дебеле наочари, некако зачуђено гледа по светини. Крај њега, држећи крст у руци, некакав овисок, окошт старац. Испод делијски натурене капе на чело стрељају два соколова ока, танки брци повили се па се лепршају, а доња усна некако се пркосно скупила и готово се изгубила под њима. Старац је поносито, достојанствено гледао по светини. Како су му сви ситни !.. Једино би да види кога од познаника и да се поздрави с њим. И у другим колима седела су по двојица талаца. Хладни, мирни, озбиљни. Запалили цигаре и мирно одбијају димове као на збору каквом.