— Иђи, иђи стара! . . . Немам ништа на продају . . . Не пазарујем данас . . .

Па узе официра за руку, шапну му нешто на уво и лагано га увуче у магазу.

Старица застаде на улици и поче се обзирати. Куд ће сада? Где ће? Ина ли игде икога ко би могао да је упути, да што посаветује? . . . Некако очајно погледа на Пешиканову магазу. Као да се надала, да ће ипак отуда неко да изађе и да јој се јави. Па дубоко уздахну и опет крену низ чаршију.

— С пута! . . . С пута! ... — као да неко изненада викну иза леђа јој. Замислила се, па ништа око себе не види и не чује. Комешање, врева, хука. И макар што је лула опомену, ишла је даље, не осврћући се, не уклањајући.

— С пута! . . . Чујеш ли? . . . Јеси ли глува? — опет подвикну неко и немилосно је гурну у страну. — Стоко!

Она подиже главу и као да се поче прибирати. Погледа на напасника, на стражара неког, који је и сад мрко гледао и гунђао нешто, поправи прекривач на глави кога јој готово згулили, па се измаче на леђа и саби се у гомилу ону, међу светину.

Узвик нечувене, дивље радости разли се изнад тротоара и затрепери кроз ваздух. Као грабљиве животиње кад осете крв, сви ови људи, жене, деца, острвљени, узбешњели, немирни су, узбуђени, нестрпљиви.