Погледа према небу не би ли сазнала : које је доба? Је ли већ дозвољено да се иде у затвор и да се походе апсеници. Опипа торбу да види: је ли све у реду? И лагано, лагано крену низ чаршију.

Чаршија живља него обично. Изврвео свет из кућа и дућана, препунио тротоаре, улице, сокаке, Муслимани и католици. Довикују се, смеју, поздрављају. Познаје се да су задовољни, срећни. И да очекују нешто необично, неки ванредно радостан дозгађај. Чак се и деца умешала, мотају се кроз светину и вичу, дрече, певају. Понеки носе и барјачиће, одигли их изнад главе и високо измахују њима.

Од Срба нигде никога. Сви дућани позатварани. Неки затворени јер им газду дигну у таоце или у прогонство, па нема ко да ради; неке се опет дућанџије затвориле у куће, па не смеју ни да се помоле отуда.

Стара се Митра упути према радњи газде Пешикана. Чим је почео рат, он је своју велику кућу бесплатно ставио на расположење аустријским официрима. Они га и штитили. И сад је један стајао с њим пред вратима магазе и нешто живо разговарао, размахујући рукама и гласно се смејући.

Опазивши старицу, Пешикан као да се препаде. Некако збуњено погледа око себе, па, и не гледајући у њу, ужурбано поче говорити: