колико у тај палац. И кашње, од читаве слике, слабо се сећала ичега осим тога големог, надувеног и страшног палца. Црн, црн, црн, црњи и страшнији од прста судбине !

— То су они што их јуче објесише, — похита Ибро да јој протумачи: — Има их осам. Закопаће ђубре с ђубретом да трухне, а данас ће нови курбани да се објесе.

— Нови? — тихо запита старица а нешто јој се ледено сави око срца.

— Синоћ им је казано, — настави Ибро живље и запали цигар. — Отишао официр међу таоце и лијепо рекао : „Сјутра ћемо шесторицу објесити. Будите спремни...“

— А кога ће објесцти? — живље запита старица и наже се према њему.

— Синоћ им је казано, — настави Ибро живље и запали цигар — Отишао официр међу таоце и лијепо рекао „Сјутра ћемо шесторицу објесити. Будите спремни...“

— Ко зна !.. Он то каже свима, бива нек се сви муче преко читаве ноћи. — Ама се не муче, пашчад једна ! — узвикну пакосно _и удари руком по колену. — Ко зна какви су то људи!.. Кад их повела на вешала, а они застали да попију по ракију, мирно се ижљубили с оним што остају... „Збогом...“ „До виђења...“ Пашчад!

Осетивши да се и сувише заговорио, придиже се, узе јаја и кокоши и, не поздравив се, оде од Митре. Она погледа за њим. Причини јој се као да ће се повратити и још штогод испричати. А волела би да јој неко много прича о њима, о таоцима. Ваљда би тако сазнала штогод и за Симата.