јој пристојну цену и лако би се она погодила с њим. Али примедбе што их узгред стављао, — познав да је Српкиња, — жацале је, пекле. Видела је да изазива, дражи и два пута хтела оштро да му одговори, да увреди. Ипак се савладала. Не због тога што се бојала за се. Него с тога да штогод Симату не науди, да му не буде с тежег. Симату за љубав и погоди се с њим и продаде све што је имала за продају.

Кад јој Ибро исплаћивао новце, готово изненада, иза леђа му, по оштром песку затандркаше стара, расклимана кола, у којима се гони варошко ђубре. Кочијаш Реџо, певајући из свега гласа, удара по десном кољу, који се нешто улењио, и снажно опуцкује бичем. Опазивши Ибру, намигну и показа на кола.

— Хееј. тазе ђубрета!... — весело подвикну и опет запуца бичем.

— Вози, вози па истреси !.. Најбоље у воду ! — засмеја се Ибро и затапша рукама.

Кола прођоше. Старица је само могла да види једну грбаву рпу аљина, скушљаних, згњечених, издераних. И неколико нога, страшно дугачких нога, — њој се барем учиниле предуге, — како штрче из кола као сасушене поломљене гране. Обувене и босе, у опанцима, ципелама, чарапама. Старица опази нечији голем, црн палац, рањен, искрвављен; надуо се као кабасти, мрки паук и непрестано се треска, треска. треска... И ни у што није гледала