читаву селу. Газда Микаило Пешикан тужи вас за дуг. Свакога, ко је затворен а био његов муштерија и остао му дужан тужи. Хоће чојек новце ... Ето ...

— Што смо дужни, треба да се плати, — одговори Митра, па, и не погледав на позив узе га, преви на четверо и гурну у недра.

— Са Пешиканом се није шалити, — узвикну Крсто јаче и одиже прст изнад чела, — Плаћај што прије.

Па, кајући се, зар, што се толико задржао у једној бунтовничкој кући, брже-боље умота хартије у мушему и избацив једно мукло збогом, брзо искочи пред врата.

V.

Одмах иза поноћи придиже се Митра и поче се припремати за пута. Одлучила је да сама иде у Требиње, те да сазна: шта је са Симатом? Није ли и он одређен за Мађарску или га гурнули у те проклете таоце? А и кад је пошао ништа није ни понео са собом. Нису му дали. А треба му и преобука, и нова марама и сапун. Па још и једну боцу ракије да му протури и који паклић дувана. Стари је он дуванџија; воли готово дувану него хлебу. Пунећи и набијајући торбу, при слабој светлости лојанице, непрестано је разговарала сама са собом.