Иза дирека помоли се најпре поропчијска капа, затим седа, увенула глава старог Крсте поропчије, са великим, оклемпљеним ушима и оприштеним тешким брковима које је непрестано засукивао.

— А шта ви радите, јаднице јадне ? — тихо, шапатом запита опазив Митру и Јагоду. Пажљиво се обзирући и завирујући да когод сакривен не слуша, прекорачи преко прага и уђе и кућу.

--- Здраво живо?

— К’о што видиш, — одговори му Митра мирно, понудив столицу.

Није смео да седне. Опет се плашљиво обазре на све стране и забринуто заврти главом.

— Велике ли јаде дочекасмо, фалим те Боже !

— Даће Бог биће и добро, — поносно одговори Митра, исправљајући се.

— Мучно, мучно, — уздахну Крсто и опет провири на врата. Причини му се као да је неко прошао. — Тешко нама у злу добра чекајући !

— Ко се дима не надими, ни ватре се не нагрија, — опет ће Митра упорније.

— Ама како да ти кажем... — и Крсто скиде капу и отра крупан зној са чела. — Не знам... Од страха сам изгубио и памет. Гледам шта се ради, па ... Остави !... Не питај !... — И поче одмахивати руком као да неко навалио с питањима а он се брани и неће да одговара. —